Blog, ne smatram novinskim tekstom, jer to i nije. Danas može da ga piše svako i ne može se verovati u istinitost svakog bloga. Ima izvrsnih, jako kretaivnih  blogera i oni se izdvajaju. Pređimo ipak na glavnu temu…

Iako građevinare mnogi smatraju „grubljom vrstom“, danas sam se uverila da to nije istina.  A tu teoriju su pobili radnici  jednog od najvećih građevinskih preduzeće u Srbiji.

Ranije sam mislila da će me dočekati na „nož“ , kao što je to bio slučaj kada sam počinjala da vozim automobil. Da žene ne znaju da voze čula sam sto puta. Međutim, danas sam dobila otpunu  podršku. To su ljudi bez izražene sujete. Nisu me doživeli kao konkurenciju, već kao „drugara“ i kao priliku da oni nekoga nauče nečemu. Mi žene,  na to bi odreagovale mnogo „zlobnije“.

Prilazim prostoriji punoj , nadam se, mojih budućih kolega…Čuje se graja . Ulazim. Sve postaje tiho.

- Dobro jutro!, rekoh.
- Dobro jutro, izvolite!, odgovoriše.

U tom momentu se pojavi koordinator školei objasni im otkuda ja tu.

Veselju nikad kraja!

Kafa, doručak, šale…divota…. Istina, jeli  smo malo jača hrana od one na kakvu sam navikla, ali to je sasvim razumljivo.

Naišla sam na ljjude sličnih interesovanja, opuštene, bez kompleksa i umišljene veličine, a spremne da ono što znaju prenesu drugima, u ovom slučaju meni. Upoznala sam čak i neke zemljake . Među svima njima sam slučajno  pronašla  i zvanično najboljeg prošlogodišnjeg raukovaoca  bagerom u Evropi!

Postavljali  su mi različita pitanja, a najčešće je bilo ono da li ću se ja time ikada  u životu baviti i sl.

Objasnili su mi da ću ja imati priliku da prođem obuku na manjim modelima građevinskih mašina, jer sam „nežniji pol“, ali da mi zbog toga neće gledati kroz prste.

Moje drugare iz škole za bageriste (njih četvoricu sjajnih momaka), koji su nekada radili u Vojsci Srbije, a koji danas žele da se prekvalifikuju, odveli su na malo zahtevniji teren.

Počeli smo od priče o preduzeću, dobila sam objašnjenje o sivm mašinama kojima ću pokušati da upravljam.

Objasnili su mi da, u odeći u kakvoj sam danas bila,  ne bi trebalo da dolazim, već da imam posebu radnu opremu. Na to ću se verovatno najteže navići.

Zaista je zadovoljstvo učiti nove stvari, raditi nešto nesvakidašnje, družiti se sa pozitivnim ljudima.

Vraćala sam se sa časa  nogu pred nogu, širokog osmeha, srećna, bolje rečeno, oduševljena. Napravila sam ovaj korak, a još uvek ne verujem. Pa dobro, sve u životu sam tako radila i nije se tako loše pokazalo. Adrenalin je moj pokretač, a verujem i većini ljudi koji rade ovaj,  nimalo doasadan posao.

Pakujem cipele, kombinezon, kacigu i uzbuđena sam kao pred odlazak na ekskurziju u osnovnoj školi. Verovatno neću moći da zaspim.

Do sutra i prve probne vožnje !

To su ona neponovljiva iskustva kojih kada se setiš, misli počnu bezglavo da jure, nekako se unervoziš, ali ipak voliš da se setiš tih dana…ako ništa bili smo mlađi i zahvaljujući tim redakcijama danas imam dosta divnih prijatelja, pomalo luckastih kao ja .

A onda me jednog dana, posle višegodišnjeg bežanja od novinarstva (jer sam bila mišljenja da se od njega ne može udobno živeti) i ne tako lošeg uspeha u svetu marketinga, ponovo začara stara ljubav i nađoh se u svetu ni manje ni više, preciznih građevinaca, ja umetik u duši. I sada moram da izgovorim onu čuvenu :„Da mi je neko nekada rekao da ću se ja naći tu, rekla bih mu svašta…“

Sve je počelo porodičnim vezama…Došla sam na mesto urednika Građevinskog portala „ YU Build“ i udahnula mu neke ideje. To je portal koji je skoro deceniju funkcionisao kao deo istoimene konsultantske kuće za upravljanje projektima u građevinarstvu i bila je to dobra priča koju su osmislili i održavali mladi, veoma kreativni ljudi. Danas je zahvaljujući velikoj podršci mojih najbližih, podršci kolega u svakom smislu, (i nadam se barem malo mojim zlatnim rukicama) portal postao mala medijska kuća, sa tendencijom da postane glavni građevinski portal u zemlji.

Ovo je bila moja prilika da napokon imam jednu jedinu, istina ne tako jednostavnu oblast kojom ću se iz novinarskog ugla istinski baviti i gde ću napokon biti kao riba u vodi.

Postojalo je još pitanje, kako naučiti sve građevinske termine, zakone i propise, ma svega je tu bilo, nisam verovala koliko je zanimljivo. I tako, učim ja iz dana u dan sa svim našim čitaocima, davim koelge građevince neobrojenim pitanjima…Danas sam parvi mali „građevinac“ ili da ne bude problema sa rodnom ravnopravnošću, građevinarka. Međutim, tek sada ne mogu da se zaustavim. S’ obzirom da sam okružena ljudima koji se bave konsultovanjem, upravljanjem dokumentacijom, investicoijama, vreme je da se malo više družim sa onim neophodnim delom građevinskog sveta, rukovacima građevinskim mašinama, majstorima zidarima, tesarima, armiračima, betonircima…svim onim ljudima čija imena možda ne pišu na bitnim mestima, ali bez čijeg znanja, iskustva, posvećenosti poslu ne bi postojao ni autoput, ni most, ni zgrada, stadion…

Da bi jedan novinar zaista sa puno razumevanja pisao o nekoj oblasti,  nisu bitne samo cifre, hvatanje političkih grešaka, bitno je dublje razumevanje cele priče, ali još više rad iz srca i različitost.

Zato sam (a i zbog potpuno istih naslova u većini medijima koje pratim svakodnevno i koji su već mnogo dosadni) odlučila sam da se potrudim i svojim čitaocima ponudim više. Biću iskrena, trenutno pronalazim način da omekšam gospodu inženjere koji nisu baš raspoloženi za novinare, nerado odgovaraju na pitanja, odugovlače…oni ljudi vole da grade, razumem, ali danas je saradnja sa medijima neophodna. Inženjeri su jako pametni i bistri ljudi, tako da sam sigurna će će veoma brzo uvideti bitnost i snagu medija.

Zbog prethodno izrečenog, pre petnaestak dana pozvala par škola koje se bave obukom za rukovaoce građevinskim mašinama (prostijim, kao što su buldožer, bager, utovarivač) i na neverovatno iznenađenje devojke sa druge strane žice, upisala sam tromesečni kurs(Academia Educativa) o čemu ću vas redovno obaveštavati. Možda me građevinci budu smatrali više svojom, ženom građevinarkom, a ne ženom novinarkom, ko zna…:-)

Kako reče jedan moj prijatelj, bagerista , čuvši za ovo : “ Eeeeeeeee, dođe dan da i nas neko primeti, hvala ti! “

Ima li veće satisfakcije?

Prva pripremna radionica koja se održava u utorak 7. septembra od 18h, će biti otvorena za sve zainteresovane kandidate. Na prvoj radionici biće reči i o PMI YU Chapter učlanjenju, procesu sertifikacije i USAID programu koji pomaže edukaciju i sertifikaciju iz oblasti projektnog upravljanja.

Počev od 14. septembra biće organizovana predavanja po oblastima znanja uzastopno 9 nedelja, svakog utorka 18-20h. Ja planiram da u novembru položim PMP ispit tako da ćete utiske sa radionica i proces pripreme moći da pratite na ovom blogu.  Pratite nas

A svima koji se još nisu sertifikovali informacija da je sledeći PBT planiran krajem oktobra odnosno početkom novembra ove godine.

Više informacija o tome šta je PMI i zašto baš oni, koliko košta ovo polganje i koji su koraci za polaganje ovog ispita pročitajte na našem blogu.  Pripremamo i nove obuke vezane za upravljanje projektima tako da nas pratite i dalje.

Na workshopu se i pored toga što je održan u jutarnjim časovima pojavio veći broj ljudi od prijavljenih i planiranih (ograničili smo broj prijava na 25 ).  Za tri sata prošli smo kroz osnovne pojmove vezane za upravljanje projektima, faze projekta i komunikaciju na projektu.

Na workshopu je predstavljen i program treninga i sertifikacije u oblasti upravljanja projektima radimo u saradnji sa USAID-om i najavljena naredna obuka koju se održava krajem ovog meseca. Prezentaciju sa ove radionice možete videti i preuzeti u nastavku.

Kada sa vremenske distance sagledam projekat mogu reći da mi najznačajnije izgledaju ovi delovi projekta:

• pisanje projekta, podnošenje predloga USAID-u i dobijanje potvrde za zajednički rad
• planiranje projekta, podela na aktivnosti, unošenje u MS Project i praćenje projekta
• početak rada na projektu, rad sa dva dizajnera, usaglašavanje i donošenje odluka
• završetak projekta, ispravljanje bagova i vezivanje mašnice

Idemo redom:

1. Sa USAID-om smo već radili na nekim projektima ali je naravno bilo potrebno predstaviti im projekat, videti da li se naša ideja uklapa u njihove ciljeve i obezbediti podršku za projekat. Ko god da je radio sa donatorima zna da ova faza pre nego što počne projekat zna da traje i duže nego realizacija samog projekta. Sakupljanje tri ponude za svaku stavku za koju tražite novac će vas ipak naterati da dobro razmislite da li ste možda nešto od aktivnosti ili resursa zaboravili i već u ovoj fazi detaljno isplanirate realizaciju celog projekta.

Lekcija koju smo mi naučili iz ovog dela projekta  je da je potrebno što ranije uspostavljanje direktne komunikacije project managera i osobe koja je odgovorna kod donatora. Sve druge varijante vas mogu uvesti u beskonačnu petlju i nepotrebno igranje „gluvih telefona“.

2.  Planiranje aktivnosti i potrebnih resursa za ovaj projekat rađeno je veoma ozbiljno. Na početku je bilo simpatičnih situacija kada smo od dizajnera i programera tražili da svoj rad podele na aktivnosti koje su merljive, ali se kasnije ovo ispostavilo kao veoma dobra praksa. Dozvoliti ljudima koji rade na projektu da oni podele svoj rad, detaljno planiranje svih aktivnosti, korišćenje softvera za planiranje i praćenje, ali i nešto što PMI naziva progressive elaboration pokazali su se kao dobra praksa.

3. Pre početka projekta doneli smo možda donekle neobičnu odluku koja  se kasnije pokazala kao veoma dobra iako smo bili svesni sa kakvim rizicima se suočavamo ako se odlučimo za tako nešto. Naime, odlučili smo se za angažovanje dva dizajnera za ovaj projekat. Prvi je bio angažovan za izradu logotipa i osnovnog vizuelnog identiteta, kao i za štampani materijal koji će služiti za promociju. Drugi dizajner je bio odgovoran za kompletan web dizajn. Dve različite ličnosti, dva različita pogleda na dizajn dovodili su do raznih komičnih situacija na osnovu kojih bi se mogao napisati poseban blog post. No, kombinacijom njihova dva pogleda izvukli smo maksimum iz rešenje koje je predstavljalo pravi balans oba pogleda na celu priču.

4.  I poslednja i jako bitna stvar na kojoj često padaju projekti je sam završetak projekta. Period kada motivacija značajno padne, strpljenje je na minimimu i kao za inat odnekud se pojavljuju bagovi koje hitno treba ispraviti. Lekcija koja je naučena iz ovog dela je da za poslednju fazu treba planirati još više vremena (iako smo mi ostavili dobar luft za testiranje i ispravljanje ovde je rok probijen), koristiti softver za komunikaciju i praćenje napretka na projektu i izgurati priču do kraja. I ne zaboraviti na motivaciju, koja prilikom tih zadnjih koraka ispred cilja ume da ponestane.

Uprkos proklizavanjima kojih jednostavno ima na svim projektima sajt je pušten u rad i ovaj deo projekta je uspešno završen. Danas ceo tim ide na zajedničko piće da proslavimo kraj ovog dela, a ono što nas čeka u nastavku je završetak kompletne priče oko ovog projekta koja podrazumeva i offline promociju sajta. Tek kad završimo sve aktivnosti  koji smo potpisali sa USAD-om i sredimo sve papire možemo reći da je ovaj projekat zvanično završen.

Veliko hvala ekipi koja je radila na projektu, a koju čine dizajneri Vukašin Stojkov i Nikola Arsić, programeri Srđan Stojković i Stefan Petrović i cela YU Build ekipa koja je učestvovala u delu oko sadržaja i organizacije projekta (Sandra Popović, Vladimir Trkulja i naši dragi građevinci).

Nadam se da ste dobili jednu korisnu analizu upravljanja realnim projektom, a ovakve primere iz prakse ćemo pokušati da provlačimo  i u narednim postovima. Kakva su vaša iskustva u radu na projektima? Koje su to situacije iz kojih ste najviše naučili?

Realnost je da projektni menadžer  ne mora da bude najveći tehnički ekspert za oblast u kojoj se dešava projekat da bi ga vodio i zavredeo poštovanje tima.

Ipak, na projektu je svakako  potreban stručnjak ili više njih, sa znanjem i veštinama koje zahteva projekat.

Za projektne menadžere ključno je da znaju da planiraju i kontrolišu projekat, motivišu efektivnu komunikaciju, podižu radnu atmosferu i razumeju političko okruženje u organizaciji.

Opasnosti koje se javljaju ako je projektni menadžer najveći tehnički ekspert na projektu su:

• Gubitak fokusa od stane projektnog menadžera i fokusiranje na tehničku stručnost umesto na ceo projekat
• Projektni menadžer ne radi delegiranje, za sebe uzima najizazovnije poslove jer mu se sviđaju ili veruje da ih on može najbolje uraditi
• Članovi tima se plaše da preuzmu odgovornosti jer nikad neće moći da urade posao dobro kao projektni menadžer

Naravno, tehnička stručnost  može biti značajna prednost ukoliko se  to dobro iskoristi – pohvala od stručnjaka (nekoga ko je ozbiljno kvalifikovan za posao) znači više nego pohvala od laika.

Posle tri godine rada kao marketing menadžer u YU Buildu dobila sam novo radno mesto i nešto drugačiji opis posla. Moj zadatak u narednom periodu će biti da vodim sve projekte u firmi koji nisu vezani za građevinarstvo. Ovde pre svega spada većina projekata koje sam i do sada vodila, a vezani su za internet marketing (praktično saradnja marketing i IT sektora u firmi) ali i neki „čisti IT projekti“.

Ono što je sasvim sigurno da na IT projektima ja neću biti najveći tehnički ekspert na projektu pa će ovo biti dobar način da još jednom proverimo ono što smo izneli u ovom postu. Diploma FON-a, dosta rada u prethodne tri godine sa IT sektorom i kolege koje znaju svoj posao  i sa kojima imam odličnu saradnju mi svakako govore da nisam pogrešila što sam prihvatila ovo radno mesto i da će to biti sasvim dobar nastavak moje karijere.

Projektni menadžer bi trebalo da ima iskustva u:

• Liderstvu: motivisanje i inspirisanje ljudi na projektu
• Komunikaciji: razmena informacija jasno i korektno
• Pregovaranju: rezultat pregovora je kreiranje win-win dogovora
• Rešavanju problema: definisanje i rešavanje faktora koji utiču na problem i njegovo rešavanje
• Uticaju: ostvarivanje nečega i bez formalne moći

Vrlo često se kaže da ova osoba treba da bude odličan i lider i menadžer. U svakodnevnom razgovoru termin lider i menadžer se češto koriste za isti pojam. Ali razlika između ova dva termina postoji. Da li uopšte znamo razliku između ova dva pojma?

Po Kotleru, prevashodni zadatak lidera je da kreira viziju organizacije i strategiju za njenu primenu. Nasuprot tome, posao menadžera je da tu viziju ostvari u praksi. Menadžer je sredstvo za postizanje cilja, odnosno vizije koju je zamislio lider.

Liderstvo ističe definisanje vizije i motivisanje i ohrabrivanje ljudi da pomognu ostvarenje te vizije. Liderstvo se fokusira na ljude i olakšava promene.

Menadžment se koncentriše na pravljenje posla i procenu učinka. Menadžment se fokusira na sistem, procedure i informacije i stvara red i predvidivost.

Konkretno na radu na projektu to bi izgledalo ovako:

Pri planiranju projekta, pozabavimo se zašto se projekat radi (pitanje liderstva) kako bismo od ljudi koji će sutra raditi sa nama uspeli da dobijemo posvećenost postizanju tog cilja. Takođe se pozabavimo time šta, kad i koliko treba da se obavi (pitanje menadžmenta) kako bismo razvili održivi pristup za uspešno postizanje projektnih ciljeva.

Tokom rada, sve vreme ljude obaveštavamo kako posao napreduje i rešavamo probleme koji iskrsnu (menadžment), ali i podsećamo ljude šta oni dobijaju uspehom tog projekta (liderstvo).

Šta vi mislite koje su najvažnije veštine koje treba da poseduje projektni menadžer? Ako niste vodili projekat sigurno ste radili na nekom od njih. Koje osobine je imao dobar, a koje loš menadžer projekta?

Na našim obukama jedna od vežbica koje imamo za ovu sesiju o liderstvu i menadžmentu je i identifikovanje lidera koje polaznici prepoznaju. Jako zanimljivije odgovore dobijamo na ovo pitanje Mogu samo da kažem da se Hitler često navodi kao primer lidera, a ono što je možda neočekivano je i pominjanje Duleta Vujošejivića u ovom kontekstu. Dosta Partizanovca nam dolazi na obuke?

Kojeg lidera ste se vi prvo setili?

Foto: Mondo

Uspeh projekata, pogotovu IT projekata zavisi skoro isključivo od sposobnosti naših ljudi da obave dogovoreni posao u definisanom roku. U projektnom okruženju često radimo sa ljudima koje ne poznajemo dobro i sa kojima nismo provodili puno vremena. Ako se potrudimo da saznamo njihove veštine i interesovanja to nam može pomoći da adekvatno iskoristimo njihove talente.

Od pomoći nam mogu biti sledeći koraci:

• Odredimo tačno koje nam veštine i znanja trebaju na projektu kako bismo obavili sve što treba
• Odredimo ljude koji će raditi na svakoj aktivnosti
• Odredimo koji je obim posla koji treba da posvete svakoj aktivnosti
• Ukoliko postoje aktivnosti kojima nisu potpuno vremenski posvećeni, odredimo kada treba da im posvete vreme

Ono što nam se često dešava je da krećemo od toga KO radi na projektu, pa tek onda ŠTA će on tačno da radi. To ponekad uspe, a ponekad ne. Pokušajte da na svojim projektima krenete od toga da tačno definišete ŠTA se radi, da vidite KO SVE to može da radi, pa tek onda da kažete KO će to zaista da radi.

Realno radno vreme i učinak

To što ljudi sa kojima radimo dobiju da na projektu rade puno radno vreme ne znači da će raditi punih 8 sati na dan, ni 40 sati nedeljno, ni 52 nedelje godišnje.

Ovde je jako bitna i produktivnost - rezultati koje neko može da postigne po jedinici vremena. Na njih utiču: znanje i veštine, prethodno iskustvo , osećaj za hitnost, mogućnost za multitasking (pošto će po pravilu raditi više stvari od jedne), kvalitet orkuženja i dostupnost resursa.

Prošle godine sam bila na predavanju Majkla Polija i tada sam saznala za jednu zanimljivu studiju koja je rađena na temu realnog radnog vremena koje zaposleni posvećuju svom poslu tokom dana. Dolazimo do toga da ono iznosi oko 50% radnog vremena. Ovako nečega treba vrlo biti svestan tokom planiranja.

I ne zaboravite, naš uspeh veoma zavisi od ljudi sa kojima radimo na projektu.

Dakle:

• Planovi se prave se na osnovu sagledavanja svih dostupnih činjenica u datom trenutku
• Nema potpuno tačnih planova
• Planovi treba da budu realni

Plan nije garancija za uspeh, već je iskaz o tome šta ćemo raditi da cilj postignemo. Ukoliko shvatimo da plan ne ostvarujemo, ili ga nećemo ostvariti, treba ga adekvatno ažurirati.

Detaljnost planova

Što detaljnije razradimo plan, to sigurniji možemo da budemo da ćemo postići ono što je planom zacrtano.

Posao, naravno, želimo da podelimo toliko detaljno da možemo tačno da planiramo i kasnije smisleno da pratimo. Na svu sreću, prednost detaljnog planiranja opravdava vreme koje utrošimo na smišljanje kako to da obavimo.

Ova tri pitanja nam pomažu da utvrdimo jesmo li adekvatno detaljno razradili plan:

• Možemo li TAČNO da procenimo resurse koji nam trebaju?
• Možemo li TAČNO da procenimo trajanje atkivnosti?
• Kad ovaj deo posla dodelimo nekome, hoće li razumeti šta treba da uradi?

Ako je odgovor na neko od ovih pitanja NE, onda treba da sitnimo dalje

Ciklično planiranje

Kada imamo dugoročan projekat, koji obično ima jako puno aktivnosti koristimo pristup cikličnog planiranja – konstantno razvijamo plan, kako bolje razumemo projekat. Ovaj pristup koristimo onda kada neizvesnosti mogu da nam ograniče početno detaljno i precizno planiranje, pa možemo da razradimo plan dalje kako dođemo do novih informacija.

Recimo, razradimo plan za prva tri meseca do detalja, pa za naredni period do onoliko detalja koliko možemo, recimo da procenimo da nam paketi traju oko mesec, dva. Pri kraju prva tri meseca ažuriramo plan, u međuvremenu smo saznali što, šta, pa naredna tri meseca možemo da isplaniramo dovoljno detaljno, i tako dalje… Ovo naravno zahteva ozbiljnu doslednost planiranju.

Opet kao primer navodim sajt namenjen stranim investitorima na kojem trenutno radim. Pre početka projekta detaljno sam isplanirala sve aktivnosti koje se završavaju sa puštanjem sajta u rad, a aktivnosti koje dolaze posle toga a vezane su za promociju, izradu promotivnog materijala, oglašavanje su išle samo do nivoa na kojem okvirno mogu da predvidim troškove koji su mi bili potrebni za sastavljanje budžeta.

Ovo je sasvim normalno i preporučeno i od stane PMI kada planirate projekat. Termin koji možete prepoznati u PMBOK -u za ovakav princip je progressive elaboration (characteristic of product is not all known at the beginning of project and they emerge over time).

Kompleksnost projekta

Kad smo napravili plan može nam se učiniti da je projekat složeniji nego što smo mislili. Istina je da je oduvek bio složen samo što to tek sada vidimo.

Iako 100 aktivnosti (a da ne pominjemo 10000) može biti zastrašujuće, istina je da je složenost projekta oduvek bila tu, samo je mi nismo primetili. Zapravo, tek kad jasno i tačno predstavimo sve aspekte posla znamo koliko je naš projekat složen, a kad sve složimo, pojednostaviće nam posao.