To su ona neponovljiva iskustva kojih kada se setiš, misli počnu bezglavo da jure, nekako se unervoziš, ali ipak voliš da se setiš tih dana…ako ništa bili smo mlađi i zahvaljujući tim redakcijama danas imam dosta divnih prijatelja, pomalo luckastih kao ja .

A onda me jednog dana, posle višegodišnjeg bežanja od novinarstva (jer sam bila mišljenja da se od njega ne može udobno živeti) i ne tako lošeg uspeha u svetu marketinga, ponovo začara stara ljubav i nađoh se u svetu ni manje ni više, preciznih građevinaca, ja umetik u duši. I sada moram da izgovorim onu čuvenu :„Da mi je neko nekada rekao da ću se ja naći tu, rekla bih mu svašta…“

Sve je počelo porodičnim vezama…Došla sam na mesto urednika Građevinskog portala „ YU Build“ i udahnula mu neke ideje. To je portal koji je skoro deceniju funkcionisao kao deo istoimene konsultantske kuće za upravljanje projektima u građevinarstvu i bila je to dobra priča koju su osmislili i održavali mladi, veoma kreativni ljudi. Danas je zahvaljujući velikoj podršci mojih najbližih, podršci kolega u svakom smislu, (i nadam se barem malo mojim zlatnim rukicama) portal postao mala medijska kuća, sa tendencijom da postane glavni građevinski portal u zemlji.

Ovo je bila moja prilika da napokon imam jednu jedinu, istina ne tako jednostavnu oblast kojom ću se iz novinarskog ugla istinski baviti i gde ću napokon biti kao riba u vodi.

Postojalo je još pitanje, kako naučiti sve građevinske termine, zakone i propise, ma svega je tu bilo, nisam verovala koliko je zanimljivo. I tako, učim ja iz dana u dan sa svim našim čitaocima, davim koelge građevince neobrojenim pitanjima…Danas sam parvi mali „građevinac“ ili da ne bude problema sa rodnom ravnopravnošću, građevinarka. Međutim, tek sada ne mogu da se zaustavim. S’ obzirom da sam okružena ljudima koji se bave konsultovanjem, upravljanjem dokumentacijom, investicoijama, vreme je da se malo više družim sa onim neophodnim delom građevinskog sveta, rukovacima građevinskim mašinama, majstorima zidarima, tesarima, armiračima, betonircima…svim onim ljudima čija imena možda ne pišu na bitnim mestima, ali bez čijeg znanja, iskustva, posvećenosti poslu ne bi postojao ni autoput, ni most, ni zgrada, stadion…

Da bi jedan novinar zaista sa puno razumevanja pisao o nekoj oblasti,  nisu bitne samo cifre, hvatanje političkih grešaka, bitno je dublje razumevanje cele priče, ali još više rad iz srca i različitost.

Zato sam (a i zbog potpuno istih naslova u većini medijima koje pratim svakodnevno i koji su već mnogo dosadni) odlučila sam da se potrudim i svojim čitaocima ponudim više. Biću iskrena, trenutno pronalazim način da omekšam gospodu inženjere koji nisu baš raspoloženi za novinare, nerado odgovaraju na pitanja, odugovlače…oni ljudi vole da grade, razumem, ali danas je saradnja sa medijima neophodna. Inženjeri su jako pametni i bistri ljudi, tako da sam sigurna će će veoma brzo uvideti bitnost i snagu medija.

Zbog prethodno izrečenog, pre petnaestak dana pozvala par škola koje se bave obukom za rukovaoce građevinskim mašinama (prostijim, kao što su buldožer, bager, utovarivač) i na neverovatno iznenađenje devojke sa druge strane žice, upisala sam tromesečni kurs(Academia Educativa) o čemu ću vas redovno obaveštavati. Možda me građevinci budu smatrali više svojom, ženom građevinarkom, a ne ženom novinarkom, ko zna…:-)

Kako reče jedan moj prijatelj, bagerista , čuvši za ovo : “ Eeeeeeeee, dođe dan da i nas neko primeti, hvala ti! “

Ima li veće satisfakcije?

Prva pripremna radionica koja se održava u utorak 7. septembra od 18h, će biti otvorena za sve zainteresovane kandidate. Na prvoj radionici biće reči i o PMI YU Chapter učlanjenju, procesu sertifikacije i USAID programu koji pomaže edukaciju i sertifikaciju iz oblasti projektnog upravljanja.

Počev od 14. septembra biće organizovana predavanja po oblastima znanja uzastopno 9 nedelja, svakog utorka 18-20h. Ja planiram da u novembru položim PMP ispit tako da ćete utiske sa radionica i proces pripreme moći da pratite na ovom blogu.  Pratite nas

A svima koji se još nisu sertifikovali informacija da je sledeći PBT planiran krajem oktobra odnosno početkom novembra ove godine.

Više informacija o tome šta je PMI i zašto baš oni, koliko košta ovo polganje i koji su koraci za polaganje ovog ispita pročitajte na našem blogu.  Pripremamo i nove obuke vezane za upravljanje projektima tako da nas pratite i dalje.

Realnost je da projektni menadžer  ne mora da bude najveći tehnički ekspert za oblast u kojoj se dešava projekat da bi ga vodio i zavredeo poštovanje tima.

Ipak, na projektu je svakako  potreban stručnjak ili više njih, sa znanjem i veštinama koje zahteva projekat.

Za projektne menadžere ključno je da znaju da planiraju i kontrolišu projekat, motivišu efektivnu komunikaciju, podižu radnu atmosferu i razumeju političko okruženje u organizaciji.

Opasnosti koje se javljaju ako je projektni menadžer najveći tehnički ekspert na projektu su:

• Gubitak fokusa od stane projektnog menadžera i fokusiranje na tehničku stručnost umesto na ceo projekat
• Projektni menadžer ne radi delegiranje, za sebe uzima najizazovnije poslove jer mu se sviđaju ili veruje da ih on može najbolje uraditi
• Članovi tima se plaše da preuzmu odgovornosti jer nikad neće moći da urade posao dobro kao projektni menadžer

Naravno, tehnička stručnost  može biti značajna prednost ukoliko se  to dobro iskoristi – pohvala od stručnjaka (nekoga ko je ozbiljno kvalifikovan za posao) znači više nego pohvala od laika.

Posle tri godine rada kao marketing menadžer u YU Buildu dobila sam novo radno mesto i nešto drugačiji opis posla. Moj zadatak u narednom periodu će biti da vodim sve projekte u firmi koji nisu vezani za građevinarstvo. Ovde pre svega spada većina projekata koje sam i do sada vodila, a vezani su za internet marketing (praktično saradnja marketing i IT sektora u firmi) ali i neki „čisti IT projekti“.

Ono što je sasvim sigurno da na IT projektima ja neću biti najveći tehnički ekspert na projektu pa će ovo biti dobar način da još jednom proverimo ono što smo izneli u ovom postu. Diploma FON-a, dosta rada u prethodne tri godine sa IT sektorom i kolege koje znaju svoj posao  i sa kojima imam odličnu saradnju mi svakako govore da nisam pogrešila što sam prihvatila ovo radno mesto i da će to biti sasvim dobar nastavak moje karijere.

Projektni menadžer bi trebalo da ima iskustva u:

• Liderstvu: motivisanje i inspirisanje ljudi na projektu
• Komunikaciji: razmena informacija jasno i korektno
• Pregovaranju: rezultat pregovora je kreiranje win-win dogovora
• Rešavanju problema: definisanje i rešavanje faktora koji utiču na problem i njegovo rešavanje
• Uticaju: ostvarivanje nečega i bez formalne moći

Vrlo često se kaže da ova osoba treba da bude odličan i lider i menadžer. U svakodnevnom razgovoru termin lider i menadžer se češto koriste za isti pojam. Ali razlika između ova dva termina postoji. Da li uopšte znamo razliku između ova dva pojma?

Po Kotleru, prevashodni zadatak lidera je da kreira viziju organizacije i strategiju za njenu primenu. Nasuprot tome, posao menadžera je da tu viziju ostvari u praksi. Menadžer je sredstvo za postizanje cilja, odnosno vizije koju je zamislio lider.

Liderstvo ističe definisanje vizije i motivisanje i ohrabrivanje ljudi da pomognu ostvarenje te vizije. Liderstvo se fokusira na ljude i olakšava promene.

Menadžment se koncentriše na pravljenje posla i procenu učinka. Menadžment se fokusira na sistem, procedure i informacije i stvara red i predvidivost.

Konkretno na radu na projektu to bi izgledalo ovako:

Pri planiranju projekta, pozabavimo se zašto se projekat radi (pitanje liderstva) kako bismo od ljudi koji će sutra raditi sa nama uspeli da dobijemo posvećenost postizanju tog cilja. Takođe se pozabavimo time šta, kad i koliko treba da se obavi (pitanje menadžmenta) kako bismo razvili održivi pristup za uspešno postizanje projektnih ciljeva.

Tokom rada, sve vreme ljude obaveštavamo kako posao napreduje i rešavamo probleme koji iskrsnu (menadžment), ali i podsećamo ljude šta oni dobijaju uspehom tog projekta (liderstvo).

Šta vi mislite koje su najvažnije veštine koje treba da poseduje projektni menadžer? Ako niste vodili projekat sigurno ste radili na nekom od njih. Koje osobine je imao dobar, a koje loš menadžer projekta?

Na našim obukama jedna od vežbica koje imamo za ovu sesiju o liderstvu i menadžmentu je i identifikovanje lidera koje polaznici prepoznaju. Jako zanimljivije odgovore dobijamo na ovo pitanje Mogu samo da kažem da se Hitler često navodi kao primer lidera, a ono što je možda neočekivano je i pominjanje Duleta Vujošejivića u ovom kontekstu. Dosta Partizanovca nam dolazi na obuke?

Kojeg lidera ste se vi prvo setili?

Foto: Mondo

Dakle:

• Planovi se prave se na osnovu sagledavanja svih dostupnih činjenica u datom trenutku
• Nema potpuno tačnih planova
• Planovi treba da budu realni

Plan nije garancija za uspeh, već je iskaz o tome šta ćemo raditi da cilj postignemo. Ukoliko shvatimo da plan ne ostvarujemo, ili ga nećemo ostvariti, treba ga adekvatno ažurirati.

Detaljnost planova

Što detaljnije razradimo plan, to sigurniji možemo da budemo da ćemo postići ono što je planom zacrtano.

Posao, naravno, želimo da podelimo toliko detaljno da možemo tačno da planiramo i kasnije smisleno da pratimo. Na svu sreću, prednost detaljnog planiranja opravdava vreme koje utrošimo na smišljanje kako to da obavimo.

Ova tri pitanja nam pomažu da utvrdimo jesmo li adekvatno detaljno razradili plan:

• Možemo li TAČNO da procenimo resurse koji nam trebaju?
• Možemo li TAČNO da procenimo trajanje atkivnosti?
• Kad ovaj deo posla dodelimo nekome, hoće li razumeti šta treba da uradi?

Ako je odgovor na neko od ovih pitanja NE, onda treba da sitnimo dalje

Ciklično planiranje

Kada imamo dugoročan projekat, koji obično ima jako puno aktivnosti koristimo pristup cikličnog planiranja – konstantno razvijamo plan, kako bolje razumemo projekat. Ovaj pristup koristimo onda kada neizvesnosti mogu da nam ograniče početno detaljno i precizno planiranje, pa možemo da razradimo plan dalje kako dođemo do novih informacija.

Recimo, razradimo plan za prva tri meseca do detalja, pa za naredni period do onoliko detalja koliko možemo, recimo da procenimo da nam paketi traju oko mesec, dva. Pri kraju prva tri meseca ažuriramo plan, u međuvremenu smo saznali što, šta, pa naredna tri meseca možemo da isplaniramo dovoljno detaljno, i tako dalje… Ovo naravno zahteva ozbiljnu doslednost planiranju.

Opet kao primer navodim sajt namenjen stranim investitorima na kojem trenutno radim. Pre početka projekta detaljno sam isplanirala sve aktivnosti koje se završavaju sa puštanjem sajta u rad, a aktivnosti koje dolaze posle toga a vezane su za promociju, izradu promotivnog materijala, oglašavanje su išle samo do nivoa na kojem okvirno mogu da predvidim troškove koji su mi bili potrebni za sastavljanje budžeta.

Ovo je sasvim normalno i preporučeno i od stane PMI kada planirate projekat. Termin koji možete prepoznati u PMBOK -u za ovakav princip je progressive elaboration (characteristic of product is not all known at the beginning of project and they emerge over time).

Kompleksnost projekta

Kad smo napravili plan može nam se učiniti da je projekat složeniji nego što smo mislili. Istina je da je oduvek bio složen samo što to tek sada vidimo.

Iako 100 aktivnosti (a da ne pominjemo 10000) može biti zastrašujuće, istina je da je složenost projekta oduvek bila tu, samo je mi nismo primetili. Zapravo, tek kad jasno i tačno predstavimo sve aspekte posla znamo koliko je naš projekat složen, a kad sve složimo, pojednostaviće nam posao.

Faze neuspešnog projekta

Većina neuspešnih projekata prolazi kroz ove faze.

Obično se desi da neko (često direktor) dođe sa idejom za projekat. Zbog uticaja ili ideje koja izgleda odlično svi je prihvate. Javi se velika količina divljeg entuzijazma jer svi dobiju osećaj da rade nešto novo i veoma bitno.

A onda se u jednom trenutku shvati da nije definisano kuda projekat ide i ko šta tu treba da uradi i tada dolazi do gubitka volje. Standardne rečenice u ovoj fazi su „Ja to tako nisam zamišljao“, „Ovde se ne zna ko šta radi“…

Približava se zacrtani rok, a projekat nije ni blizu završetka. Nekome će da leti glava. Nastaje potpuna konfuzija, kako uraditi, kako ugasiti požar, kako uraditi bilo šta, samo da mi ne budemo žrtve sledeće faze, a to je nalaženje onoga ko je kriv za sve. Obično se takav neko nađe i kazni. A onda je potrebno i da pohvalimo nekog, bio to direktor, konsultant, predsednik države… ali je to po pravilu neko ko od početka nije bio uključen u projekat.

Zvuči poznato? Dakle, faze na koje se može podeliti neuspešan projekta su:

1. Nekritičko prihvatanje
2. Divlji (neopravdan) entuzijazam
3. Gubitak volje (Rastuća briga)
4. Panika
5. Traženje krivaca
6. Kažnjavanje nevinih
7. Promovisanje neuključenih

Faze uspešnog projekta

Da projekat ne bi izgledao ovako PMI preporučuje da svaki projekat prođe kroz faze:

1. Započinjanje – Initiating
2. Planiranje –Planning
3. Obavljanje – Executing
4. Praćenje i Kontrola – Monitoring and Controling
5. Zatvaranje – Closing

Grafički gledano celokupni projekat prema PMI-u izgleda ovako. Ono što je u okviru granica projekta je ono što je u našim rukama (nas kao nekoga ko vodi projekat).

Neko je uvideo potrebu i došao do ideje. Onda je to počeo da definiše. Granice početka projekta iz ugla manadžera projekta se mogu pomerati jer se mi možemo uključiti u različitim fazama započinjanja projekta.

Ipak, ono što je sigurno mi formiramo tim i krećemo da radimo sa njim. Mi pravimo prvobitni plan. Kad posao krene, neke situacije će se menjati i prilagođavati, pa će se planiranje i izvršavanje međusobno pratiti, sve do postizanja krajnjeg cilja. To je takozvani proces praćenja i kontrole.

Na kraju rezultati treba da budu tačno ono što je pokretač projekta ili sponzor zamislio. Ništa drugačije ukoliko od njega nismo dobili napisano.

Takođe, na kraju projekta sređujemo i našu projektnu dokumentaciju zahvaljujući kojoj će nam neki budući posao biti lakši i bolji.

Svaku od ovih faza obradićemo na ovom blogu. U sledećem postu čitajte o tome kako započinjemo projekat.

U modernom poslovanju većina stvari koje radimo su neki projekti, iako ih mi možda tako ne zovemo. Zapravo, ukoliko ne radite na beskrajnoj traci u fabrici, ili za kasom u marketu, verovatno je da radite bar na nekim projektima.

Projekat

Projekat je, prema Institutu za upravljanje projektima (Project Management Institute – PMI ), privremeni poduhvat za stvaranje jedinstvenog proizvoda, cilja ili rezultata.

Za projekte koje sam ja radio za klijente, bilo bitno je da uradimo ono što klijent želi, u nekom ograničenom roku, i sa ograničenim sredstvima.

Karakteristike svakog projekta

• Problem (Jedinstven)
• Ljudi (Ne radimo sami)
• Ograničeno vreme (imamo neki rok)
• Ograničeni resursi (novac, ljudi…)

U tom nekom smislu i piramide su bile rađene kao projekat, a i neke svakodnevne stvari, poput pravljenja razmeštaja u kancelariji je zapravo projekat.

Upravljanje projektima

Ulozi u projekte su porasli, ušli su veći novci, treba da budemo bolji i brži od konkurencije, pa je i klijentima postalo važno da se njihovi projekti uspešno završavaju, i da oni od rezultata mogu kasnije da izvuku što više. Može biti vrlo nezgodno ako dozvolimo sebi da proklizamo na projektu vrednom par stotina hiljada evra…

Upravljanje projektima je zapravo naša veština da primenimo sve što nam je na raspolaganju kako bismo uspešno sproveli od početka do kraja ono što klijent zahteva od nas. Neke veštine i znanja će se razlikovati od projekta do projekta, ali su neke prilično primenjive na svakakav projekat.

Knjiga Project Management Body of Knowledge, ili PMBOK predstavlja združena znanja i veština koje su stekli iskusni projektni menadžeri PMI-a, i koje ova institucija preporučuje za uspešan rad.

Projektni pristup

Ukoliko verujemo da ćemo nešto bolje (brže, lakše, jeftinije…) uraditi kao projekat, i ako verujemo da to zapravo funkcioniše, onda nema boljeg načina od projektnog pristupa da ostvarimo cilj u datom roku uz ograničena sredstva.

Tada možemo da definišemo, pa i stavimo na papir tehnologiju kojom ćemo da radimo i da napravimo konkretne planove. Dobijamo mogućnost da u svakom trenutku vidimo dokle smo odmakli s poslom, a time i objektivnu sliku o uspesima i neuspesima na projektu. A pošto će i klijenti hteti da znaju šta se dešava s njihovim projektom, moći ćemo da im damo odgovarajuću informaciju.

Ima projekata gde je suština rada u vremenu, odnosno u roku, zatim projekata gde je suština u ljudima, i projekata gde je suština u resursima, ili u jednom resursu.

Za najveći deo IT projekata ključni resurs su ljudi i znanje koje oni poseduju. Ozbiljna je veština sagledati koliko će nam vremena i pojedinaca realno trebati i kako se posao može merljivo podeliti. Često je izazov da održimo fokus na projektu, jer IT-evci često rade na više projekata, i imaju tendenciju da više vremena ulože u projekte koji im se sviđaju.

IT je i vrlo živahno okruženje, ali u kome stručnjaka nema u izobilju, tako da kroz projekte treba raditi dosta balansiranja da se ljudi koji na njima rade pronađu u tome što rade i dobro osećaju, kako bismo na njih mogli da računamo i u budućnosti.

Klasični izgovori za izbegavanje projektnog pristupa

Naši projekti su krize, nemamo kad da planiramo – Obično ljudi kažu da su projekti rešavanja krizne situacije. A ko ne voli dobar nalet adrenalina, i da se oseti herojem, pa da ga neko potapše po leđima kako je lepo spasao svet. Međutim ova logika je nelogična. Kada imamo malo vremena, nema mesta za proklizavanje. Zato nam treba dobar plan, i manje će vremena i energije otići na malo razmišljanja unapred nego na spašavanje broda koji tone.

Upravljanje projektima je samo za velike projekte – Koliki god da je projekat, osnovne informacije koje nam trebaju su iste. Treba da znamo ko je uključen, koji je cilj projekta, ko radi, šta radi, dokle je stigao i kada je projekat gotov… Kod većih projekata sve duže traje, pa i planiranje, ali to ne znači da je ovo ekskluzivno za njih.

Ovi projekti zahtevaju kreativnost. Upravljanje projektima će ih ograničiti – Neki projekti su predvidljiviji od drugih, ali i ovi nepredvidivi treba da daju neke rezultate i zadovolje neka očekivanja. Stil planiranja i upravljanja projektima će se možda razlikovati, ali bi trebalo da postoji.

Treba da radimo, a ne da sastančimo i planiramo – Poslednje je komentar koji je karakterističan za ljude koji su navikli da u timu budu aktivisti i da odrade veći deo posla, pa obično budu unapređeni u projektne menadžere. Ako krenemo da radimo bez da prethodno definišemo šta radimo, rezultati mogu biti u najmanju ruku… zanimljivi. Uostalom, sastanci i planovi nam pomažu da manje radimo.

Nadam se da nikog nisam ovim poplašio. Nije mi to bila namera, već da skrenem pažnju na jedan nesvakidašnji način da olakšamo uspešno obavljen posao.

Osobine projekta:

Sećamo se da je projekat, prema PMI , ostvarivanje nekog konkretnog cilja u određenom vremenskom roku uz ograničene resurse.

Za primer sam uzeo da kuvamo kafu za mog prijatelja i mene, i naše lepše polovine.

Cilj:

Skuvane i poslužene četiri odgovarajuće kafe, uz čokoladne kolačiće.

Vremenski rok:

Narednih deset minuta (kako naše lepše polovine ne bi uzele stvar u svoje ruke).

Resursi:

Kafa, šećer, zaslađivač, voda, džezva, šolje, šporet, mleko, kašičica, ja, čokoladni kolači, tanjirić za kolače.

Dakle, ispunjavamo sve osobine projekta! Hajde sada da vidimo kako to zapravo izgleda:

Faze projekta:

Osnovne četiri faze u životu projekta, prema PMI , su započinjanje, definisanje, obavljanje, praćenje i kontrola i na kraju završetak.

Započinjanje:

Uvek započinjemo idejom da nam nešto treba, neki problem da se reši, neka prilika da se ugrabi, neka potreba da se zadovolji. Preneto na našu kafu, započinjanje je negde u „Dobrodošli! Jeste li za kafu?“ ili „Pa gde je više ta kafa?“.

Definisanje:

Definisanjem malopređašnju ideju konkretizujemo, planiramo kako ćemo da je ostvarimo, pripremamo teren da je ostvarimo što lakše.

U našem slučaju treba da budemo sigurni ko kakvu kafu pije, u kolikim količinama, sa kakvim dodacima. Znamo se dobro, ali nije zgoreg da ja proverim koliko šećera moj prijatelj voli, i da li je njegova bolja polovina danas raspoložena da presečemo kafu mlekom ili ne, i da li će hteti šećer ili zaslađivač. Nekoliko sam se puta opekao na tome da pretpostavim šta ko hoće.

Dosta sam puta kuvao kafu, ali na putu do kuhinje već lagano da ja pređem sa dnevne teme na kafenu. Zadovoljan sam što znam tačno šta treba da uradim. Planiram kako već mogu odokativno da pogodim koliko je vode potrebno za četiri kafe, a iako malo omašim, niko se neće buniti da dobije malo više, dok god pogodim ukus. Dok još utežem planove, štrecnem se na pomisao da smo popili svu kafu juče, i da možda nismo kupili novu… Zato se u kuhinji prvo latim teglice za kafu. Kriterijumi kvaliteta poznati, rizici razmotreni, baš kako treba.

Obavljanje:

Sve je tu, ovog puta ne mora nikakva nabavka. Hvala bogu što resursi mogu da se preliju i od prethodnih projekata. Sipam vodu u džezvu, ubeđen sam da sam odmerio kako valja, uključim ringlu, i napravim mentalnu belešku da treba da je isključim posle, i još kažem sebi da to naredni put odmah treba da unesem u plan.

Dok se voda veselo greje, pripremam šolje, šećer, mleko, kolačiće. Setim se da moj prijatelj ima određenu šolju iz koje voli da pije kafu kad dođe kod mene, pa i to uzmem u obzir.

Praćenje i kontrola:

I dok sam ja do ramena u traženju tacne za kolače, moja najlepša polovina na svetu dođe u kuhinju da pita što me toliko nema, pa brže bolje promeni temu na treba li mi pomoć. Nakon hrabrenja da je sve u redu i uglavnom prema planu (ne mogu da nađem tacnu koju sam hteo, pa ću je zameniti drugom), zamolim za proveru za presecanje mleka kafom, i utvrđivanje da se raspoloženje nije promenilo možda u međuvremenu, jer me nema već toliko dugo.

Kontrola i obavljanje se dešavaju istovremeno, a ja sa svim novim informacijama mogu da se vratim svome poslu.

Obavljanje:

Stigao sam do toga da imam sve informacije i resurse pred sobom spremne i željno iščekujem da čujem zvuk vode koja samo što nije počela da ključa. Znam da ako stavim kafu neposredno pre, imaće bogatiji ukus. Takođe znam da moji gosti to vole, te da je zato spremanje kafe moj posao.

Zakuvavam kafu, pazim da ne pobegne iz džezve i prisetim se da sam sebi poručio da isključim ringlu. Kafu stavljam na stranu dok raspoređujem šećer i zaslađivač, pazeći da ne pomešam šolje. Dok sipam kafu pazim i na kajmak, jer znam da me to može dovesti u dosta nevolja.

Završetak:

Pošto ne verujem u poslužavnike, kafu odnosim (klijentima isporučujem) u fazama: najpre gostima, pa kolači, pa nama domaćima.

Razgovor je već potekao u nekom drugom pravcu, ali meni treba i potvrda da sam posao obavio na zadovoljstvo klijenta, sačekam da moj prijatelj i njegova lepša polovina glasno ili uz žvakanje kolača potvrde da sam pogodio njihov ukus, a onda zadovoljno srknem i svoju kafu i čestitam svom timu na dobro obavljenom poslu.

Kad sam završio objašnjavanje, moj prijatelj se slatko nasmejao. Shvatio je poentu, ali me upozorio da ne pokušavam još neko vreme, dok se ne privikne, da mu prevođenje predstavljam kao projekat.

Voleo bih da vidim i vaše viđenje kafe kao projekta u komentarima ili kontakt formularu.