Blog, ne smatram novinskim tekstom, jer to i nije. Danas može da ga piše svako i ne može se verovati u istinitost svakog bloga. Ima izvrsnih, jako kretaivnih  blogera i oni se izdvajaju. Pređimo ipak na glavnu temu…

Iako građevinare mnogi smatraju „grubljom vrstom“, danas sam se uverila da to nije istina.  A tu teoriju su pobili radnici  jednog od najvećih građevinskih preduzeće u Srbiji.

Ranije sam mislila da će me dočekati na „nož“ , kao što je to bio slučaj kada sam počinjala da vozim automobil. Da žene ne znaju da voze čula sam sto puta. Međutim, danas sam dobila otpunu  podršku. To su ljudi bez izražene sujete. Nisu me doživeli kao konkurenciju, već kao „drugara“ i kao priliku da oni nekoga nauče nečemu. Mi žene,  na to bi odreagovale mnogo „zlobnije“.

Prilazim prostoriji punoj , nadam se, mojih budućih kolega…Čuje se graja . Ulazim. Sve postaje tiho.

- Dobro jutro!, rekoh.
- Dobro jutro, izvolite!, odgovoriše.

U tom momentu se pojavi koordinator školei objasni im otkuda ja tu.

Veselju nikad kraja!

Kafa, doručak, šale…divota…. Istina, jeli  smo malo jača hrana od one na kakvu sam navikla, ali to je sasvim razumljivo.

Naišla sam na ljjude sličnih interesovanja, opuštene, bez kompleksa i umišljene veličine, a spremne da ono što znaju prenesu drugima, u ovom slučaju meni. Upoznala sam čak i neke zemljake . Među svima njima sam slučajno  pronašla  i zvanično najboljeg prošlogodišnjeg raukovaoca  bagerom u Evropi!

Postavljali  su mi različita pitanja, a najčešće je bilo ono da li ću se ja time ikada  u životu baviti i sl.

Objasnili su mi da ću ja imati priliku da prođem obuku na manjim modelima građevinskih mašina, jer sam „nežniji pol“, ali da mi zbog toga neće gledati kroz prste.

Moje drugare iz škole za bageriste (njih četvoricu sjajnih momaka), koji su nekada radili u Vojsci Srbije, a koji danas žele da se prekvalifikuju, odveli su na malo zahtevniji teren.

Počeli smo od priče o preduzeću, dobila sam objašnjenje o sivm mašinama kojima ću pokušati da upravljam.

Objasnili su mi da, u odeći u kakvoj sam danas bila,  ne bi trebalo da dolazim, već da imam posebu radnu opremu. Na to ću se verovatno najteže navići.

Zaista je zadovoljstvo učiti nove stvari, raditi nešto nesvakidašnje, družiti se sa pozitivnim ljudima.

Vraćala sam se sa časa  nogu pred nogu, širokog osmeha, srećna, bolje rečeno, oduševljena. Napravila sam ovaj korak, a još uvek ne verujem. Pa dobro, sve u životu sam tako radila i nije se tako loše pokazalo. Adrenalin je moj pokretač, a verujem i većini ljudi koji rade ovaj,  nimalo doasadan posao.

Pakujem cipele, kombinezon, kacigu i uzbuđena sam kao pred odlazak na ekskurziju u osnovnoj školi. Verovatno neću moći da zaspim.

Do sutra i prve probne vožnje !

Kada sa vremenske distance sagledam projekat mogu reći da mi najznačajnije izgledaju ovi delovi projekta:

• pisanje projekta, podnošenje predloga USAID-u i dobijanje potvrde za zajednički rad
• planiranje projekta, podela na aktivnosti, unošenje u MS Project i praćenje projekta
• početak rada na projektu, rad sa dva dizajnera, usaglašavanje i donošenje odluka
• završetak projekta, ispravljanje bagova i vezivanje mašnice

Idemo redom:

1. Sa USAID-om smo već radili na nekim projektima ali je naravno bilo potrebno predstaviti im projekat, videti da li se naša ideja uklapa u njihove ciljeve i obezbediti podršku za projekat. Ko god da je radio sa donatorima zna da ova faza pre nego što počne projekat zna da traje i duže nego realizacija samog projekta. Sakupljanje tri ponude za svaku stavku za koju tražite novac će vas ipak naterati da dobro razmislite da li ste možda nešto od aktivnosti ili resursa zaboravili i već u ovoj fazi detaljno isplanirate realizaciju celog projekta.

Lekcija koju smo mi naučili iz ovog dela projekta  je da je potrebno što ranije uspostavljanje direktne komunikacije project managera i osobe koja je odgovorna kod donatora. Sve druge varijante vas mogu uvesti u beskonačnu petlju i nepotrebno igranje „gluvih telefona“.

2.  Planiranje aktivnosti i potrebnih resursa za ovaj projekat rađeno je veoma ozbiljno. Na početku je bilo simpatičnih situacija kada smo od dizajnera i programera tražili da svoj rad podele na aktivnosti koje su merljive, ali se kasnije ovo ispostavilo kao veoma dobra praksa. Dozvoliti ljudima koji rade na projektu da oni podele svoj rad, detaljno planiranje svih aktivnosti, korišćenje softvera za planiranje i praćenje, ali i nešto što PMI naziva progressive elaboration pokazali su se kao dobra praksa.

3. Pre početka projekta doneli smo možda donekle neobičnu odluku koja  se kasnije pokazala kao veoma dobra iako smo bili svesni sa kakvim rizicima se suočavamo ako se odlučimo za tako nešto. Naime, odlučili smo se za angažovanje dva dizajnera za ovaj projekat. Prvi je bio angažovan za izradu logotipa i osnovnog vizuelnog identiteta, kao i za štampani materijal koji će služiti za promociju. Drugi dizajner je bio odgovoran za kompletan web dizajn. Dve različite ličnosti, dva različita pogleda na dizajn dovodili su do raznih komičnih situacija na osnovu kojih bi se mogao napisati poseban blog post. No, kombinacijom njihova dva pogleda izvukli smo maksimum iz rešenje koje je predstavljalo pravi balans oba pogleda na celu priču.

4.  I poslednja i jako bitna stvar na kojoj često padaju projekti je sam završetak projekta. Period kada motivacija značajno padne, strpljenje je na minimimu i kao za inat odnekud se pojavljuju bagovi koje hitno treba ispraviti. Lekcija koja je naučena iz ovog dela je da za poslednju fazu treba planirati još više vremena (iako smo mi ostavili dobar luft za testiranje i ispravljanje ovde je rok probijen), koristiti softver za komunikaciju i praćenje napretka na projektu i izgurati priču do kraja. I ne zaboraviti na motivaciju, koja prilikom tih zadnjih koraka ispred cilja ume da ponestane.

Uprkos proklizavanjima kojih jednostavno ima na svim projektima sajt je pušten u rad i ovaj deo projekta je uspešno završen. Danas ceo tim ide na zajedničko piće da proslavimo kraj ovog dela, a ono što nas čeka u nastavku je završetak kompletne priče oko ovog projekta koja podrazumeva i offline promociju sajta. Tek kad završimo sve aktivnosti  koji smo potpisali sa USAD-om i sredimo sve papire možemo reći da je ovaj projekat zvanično završen.

Veliko hvala ekipi koja je radila na projektu, a koju čine dizajneri Vukašin Stojkov i Nikola Arsić, programeri Srđan Stojković i Stefan Petrović i cela YU Build ekipa koja je učestvovala u delu oko sadržaja i organizacije projekta (Sandra Popović, Vladimir Trkulja i naši dragi građevinci).

Nadam se da ste dobili jednu korisnu analizu upravljanja realnim projektom, a ovakve primere iz prakse ćemo pokušati da provlačimo  i u narednim postovima. Kakva su vaša iskustva u radu na projektima? Koje su to situacije iz kojih ste najviše naučili?

Uspeh projekata, pogotovu IT projekata zavisi skoro isključivo od sposobnosti naših ljudi da obave dogovoreni posao u definisanom roku. U projektnom okruženju često radimo sa ljudima koje ne poznajemo dobro i sa kojima nismo provodili puno vremena. Ako se potrudimo da saznamo njihove veštine i interesovanja to nam može pomoći da adekvatno iskoristimo njihove talente.

Od pomoći nam mogu biti sledeći koraci:

• Odredimo tačno koje nam veštine i znanja trebaju na projektu kako bismo obavili sve što treba
• Odredimo ljude koji će raditi na svakoj aktivnosti
• Odredimo koji je obim posla koji treba da posvete svakoj aktivnosti
• Ukoliko postoje aktivnosti kojima nisu potpuno vremenski posvećeni, odredimo kada treba da im posvete vreme

Ono što nam se često dešava je da krećemo od toga KO radi na projektu, pa tek onda ŠTA će on tačno da radi. To ponekad uspe, a ponekad ne. Pokušajte da na svojim projektima krenete od toga da tačno definišete ŠTA se radi, da vidite KO SVE to može da radi, pa tek onda da kažete KO će to zaista da radi.

Realno radno vreme i učinak

To što ljudi sa kojima radimo dobiju da na projektu rade puno radno vreme ne znači da će raditi punih 8 sati na dan, ni 40 sati nedeljno, ni 52 nedelje godišnje.

Ovde je jako bitna i produktivnost - rezultati koje neko može da postigne po jedinici vremena. Na njih utiču: znanje i veštine, prethodno iskustvo , osećaj za hitnost, mogućnost za multitasking (pošto će po pravilu raditi više stvari od jedne), kvalitet orkuženja i dostupnost resursa.

Prošle godine sam bila na predavanju Majkla Polija i tada sam saznala za jednu zanimljivu studiju koja je rađena na temu realnog radnog vremena koje zaposleni posvećuju svom poslu tokom dana. Dolazimo do toga da ono iznosi oko 50% radnog vremena. Ovako nečega treba vrlo biti svestan tokom planiranja.

I ne zaboravite, naš uspeh veoma zavisi od ljudi sa kojima radimo na projektu.

Ko je sve uključen i kako?

Zainteresovane strane (stakeholders) koje se najčešće javljaju na projektu su:

• Inicijator projekta
• Finansijer
• Pokretači
• Podrška
• Projektni tim
• Klijenti/korisnici
• Protivnici (svakako)
• …

Zainteresovane strane mogu veoma mnogo da utiču na odvijanje toka projekta. Zato je ključna stvar u upravljanju projektima da se blagovremeno nađu potrebne informacije vezane za projekat, a to znači i informacije vezane za očekivanja zainteresovanih strana.

Kao zainteresovana strana na samom projektu se pre svega pojavljuje inicijator projekta, neko ko je pokrenuo, inicirao ideju. Inicijator je neko od koga dobijamo preciznu ideju o problemu i o tome kako je zamišljeno da projekat reši taj problem.

Pored inicijatora tu su i pokretači projekta. Pokretači su ljudi koji će gurati da projekat uspe, i koji često imaju direktan interes od toga.

Podrška projekta su ljudi koji neće aktivno gurati, ali će generalno verovati da je projekat dobra ideja. Ovo recimo mogu da budu ljudi iz računovodstva, nabavke, ljudskih resursa, i slično. Imajmo na umu da često jedna osoba može da bude i pokretač i podrška. Obe ove grupe treba uključiti u projekat od početka do kraja.

Projektni tim će biti naše kolege koje će sa nama raditi na projektu. Klijenti/korisnici bi bili ljudi za koje pravimo naš projekat, i koji će sa rezultatima provoditi najviše vremena.

Svaki projekat će imati i protivnike – one koji smatraju da je grozna ideja, i koji mogu sprečavati rad na projektu. Zanimljiv aspekt protivnika projekta je da su oni vrlo energično vezani za projekat. Zato, ukoliko sagledamo razloge zbog kojih se protive projektu, i sa njima adekvatno iskomuniciramo – možemo od njih da dobijemo podršku ili čak pokretače projekta.

Jedan od glavnih delova posla projektnog menadžera je komunikacija, a za to je potrebno da vrlo dobro znamo s kim i oko čega treba da komuniciramo.

Imajte na umu da će mnogi iz zainteresovanih grupa imati “skrivena očekivanja”. To su često ona koja ne žele ili ne mogu da iskažu. Zato je jedna od vaših uloga da pokušate da identifikujete ova skrivena očekivanja.

Da ova priča o zainteresovanim stranama ne bi ostala samo na teoriji navešću jedan realan projekat koji trenutno vodim. U pitanju je izrada sajta koji je zamišljen kao mesto za promociju srpskog građevinarstva i mesto na kojima investitori koji su zainteresovani za gradnju i ulaganje u Srbiju mogu da dobiju sve potrebne informacije. Projekat radimo (YU Build) u saradnji sa USAID-om koji finansira polovinu naših troškova. Većina ljudi koji rade na projektu nisu stalno zaposleni u YU Build već su angažovani kao spoljni saradnici na ovom projektu. Šta mislite koliko ljudi na ovom projektu možemo smatrati stejkholderima?

Tu su svakako USAID kao finansijer jednog dela projekta, tu je i moj direktor kojem odgovaram za ovaj i ostale projekte koje vodim. U zainteresovane strane svakako ulazi i projektni tim sa kojim radim (od kojih se neki nalaze i u Americi ), ali i građevinski sektor u našoj firmi koji nije direktno uključen u projekat ali je svakako velika podrška i koristan izvor informacija koje su nam potrebne.

Da li sam spomenula strane investitore koji su nam najvažniji korisnici informacija na sajtu, pa domaće građevinske firme koje će biti zainteresovane da predstave projekte na kojima su radili? Nabrojala sam samo neke zainteresovane strane da bih vam pokazala da i nekim projektima koji na prvi pogled ne izgledaju komplikovano ima jako puno zainteresovanih strana o kojima morate voditi računa i koje morate imati u vidi u fazi planiranja projekta.

Još jedan razlog zašto je jako bitno da zainteresovane strane identifikujemo što ranije – pre nego što krenemo u realizaciju projekta.

Ovde vidimo kako cena uvođenja promena na projektu i mogućnost promena zavise od vremena.

Zato nam je od interesa da što više možemo od projekta definišemo i isplaniramo na početku. Planirajte jer ko ne planira, planira neuspeh.

Verujem da će svima biti jasno da na projektu treba da uradimo tačno onoliko koliko klijent traži – ništa manje i ništa više. Naravno, posao je nas, menadžera projekta, da se postaramo da se prethodna rečenica obistini, što znači da nama mora da bude kristalno jasno šta sve treba da se uradi na projektu.

Prema mom iskustvu, to zvuči mnogo lakše nego što zaista jeste. Dve zamke na koje sam ja redovno nailazio su:

• Klijent nije potpuno siguran šta želi
• Mi, ili naši šefovi verujemo da je „kolačić uz kafu“ dobar princip u IT industriji

Želje klijenta

Obično će oni koji sklapaju posao dobiti od klijenta prvu želju za user friendly aplikaciju koja radi to-i-to. Zvuči poznato?

Neki srećnici će naići na klijente koji mogu to-i-to da opišu u malo više detalja vezanih za prirodu posla kojom se klijent bavi, ali će po pravilu svi pretpostaviti da je user friendly identično za sve. Opet, neki srećnici će imati prilike da se prodivane sa klijentom pre nego što padne dogovor o ceni.

U svakom slučaju, prvi korak je da sami sebi razjasnimo tačno šta treba da se postigne projektom, i to da bacimo na Word. Taj dokument ¬– zvaćemo ga opis posla – treba da vidi klijent. Za pisanje opisa posla moramo da se upoznamo sa prirodom posla za koji se traži aplikacija kao i jezikom tog posla.

Klijent mora da razume svaki deo opisa posla i da se potpuno složi sa njim, tako što će ga na kraju potpisati. Važan detalj je da opis posla ne mora biti gotov odjedared, već da valja očekivati neki feedback od klijenta. Ukoliko ga potpiše iz prve, imamo veliki rizik da ga je potpisao ne promislivši, te da će se kasnije potkradati sitna nezadovoljstva.

Jako je dobro, u prepisci tokom bistrenja opisa posla klijentu objasniti kako se radi o „konačnoj“ verziji posla koji će se raditi, i da će se svaka izmena dodatno dogovarati. Ukoliko ovo propustimo, rizikujemo razne želje za izmenama tokom posla, što može potpuno da nam poremeti rad.

Takođe je dobro pogledati na kakvim aplikacijama se kod klijenta generalno radi, kako bismo stekli ideju šta bi za njega moglo biti user friendly. Potom pokazati neke primere dosadašnjih interfejsa, i pratiti reakciju. Interfejs je nešto na šta će po pravilu imati najviše zamerki i na šta će morati najviše da se priviknu.

Klijent će skoro sigurno imati dodatnih želja za dorade prvobitno dogovorenog posla. Što je zapravo uglavnom divno, jer nam daje mogućnost da dodatno naplatimo. Od dorada ne treba bežati dok god nam ne utiču na dogovoreni rok za dati projekat, ali naravno i druge projekte koje radimo. Dorade svakako treba da dogovaramo posebno i klijentu objasnimo kako će one uticati na naš rad. Ukoliko nam, pak utiču na rokove, korisno je klijenta odvesti u pravcu daljih verzija programa, na kojima ćemo raditi čim završimo trenutnu – i tako odmah obezbedimo naredni posao.

Kolačić uz kafu

Bio sam vrlo prijatno iznenađen kada sam davnih dana u nekom kafiću dobio prvi put kolačić uz kafu. Kafići su kao modu ubacili i čokoladice – oduševljenju nikad kraja. Sledeće iznenađenje je bilo kada sam video da neki moji prijatelji ne smažu taj kolačić ili čokoladu – ne sviđa im se, ili su na dijeti, ili šta god da je bilo. Ne dugo za tim sam dobio i prvi kolačić (od mnogih) koji mi se vrlo nije svideo…

Sada znam da ako hoću kolač koji će mi se svideti, moraću da ga kupim, a gratis ću dobiti kolač koji mi se nije po ukusu, ili vrlo gorku čokoladu.

Sličan se princip može primeniti i na naše projekte. Nama će se činiti da je neki dodatak divan za klijenta ali:

• Njemu baš to ni najmanje neće trebati, pa ga neće koristiti. Što znači, potrudili smo se oko nečega, utrošili vreme, znanje, novce, a onda će to otići u fioku sa znakom „čuvaj se leoparda!“, a klijent zbog toga neće biti zadovoljan jer je dobio nešto što nije tražio, što mu nije potrebno, a za to nije morao dodatno da plati. I mi ćemo se loše osećati jer nešto dobro što smo napravili neće biti korišćeno.
• Biće mu zbunjujuć, ili na smetnji, pa smo promašili temu. Klijent opet neće biti zadovoljan, jer se može osetiti da ga nismo slušali, i da nam njegove želje nisu bitne, pa ćemo možda morati dodatno da radimo na uklanjanju ili ispravljanju nečeg u šta od početka nismo morali da ulažemo vreme, znanje, novce…
• Svideće mu se, ali ćemo mi izgubiti divnu šansu da dodatni rad naplatimo. Uložićemo rad, trud, vreme u neki deo posla koji ćemo dati besplatno. Dobro ćemo se osećati jer će se naš rad ceniti i koristiti.

Što više uložimo u ovaj kolačić, više šanse imamo da se klijent zapita da li je onoliko morao da plaća za ostatak projekta, što je posebno karakteristično za ova krizna vremena. Uz to, ako nas isti klijent angažuje ponovo, očekivaće sličan „kolačić“, kao što će verovatno i oni kojima nas klijent preporuči.

Biće zanimljivo da članovima našeg tima objasnimo zašto uvek treba svoje vreme i znanje poklanjaju klijentima. Naročito kada pored datog projekta ljude čeka dosta posla na drugim stvarima.

Iako sve teorije o dobrom poslovanju govore da klijent treba da oseti kako dobio malo više nego što je platio, odnosno da oseti dodatnu vrednost, za to će nam već pomoći kolege iz marketinga.

U praksi, to će značiti da nađemo dobru meru, često u vidu dobro skockane tehničke dokumentacije, nešto dodatne obuke, ili malo dodatne tehničke podrške kada je projekat gotov – svakako nešto što nam neće oduzeti previše vremena i truda.

Na kraju, klijentu treba da suptilno pokažemo šta je „kolačić“ koji dobija kao znak kvaliteta našeg rada, zbog čega će se on osetiti posebno.

U ovom postu možete videti zašto sam baš izabrao PMI i njegov PMP sertifikat

Project Management Institute je najveće svetsko udruženje project manager-a.

PMI o sebi kaže: „With more than half a million members and credential holders in over 170 countries, PMI is the leading membership association for the project management profession“, odnosno: „Sa više od pola miliona članova u više od 170 država, PMI je vodeće udruženje pojedinaca project management profesije“

Ovo nije jedino svetsko udruženje project managera. Sledeće najpoznatije je International Project Management Association

IPMA kaže o sebi: „IPMA is a world leading non-profit making project management organisation. IPMA represents  50 project management associations from all continents  on international level„, odnosno: „IPMA je vodeća svetska neprofitna organizacija za project management. IPMA predstavlja 50 project management asocijacija sa svih kontinenata na međunarodnom nivou“

Kao što vidite, PMI je udruženje pojedinaca a IPMA organizacija. IPMA smatra za potrebno da naglasi da je neprofitna organizacija, a PMI to ne smatra. PMI ima sedište u Pensilvaniji, USA a IPMA u Nijkerku, Holandija.

Oba „Instituta“ imaju svoje ogranke u Srbiji i oba imaju „jugoslovensko“ u svom imenu.

• PMI ogranak u Srbiji se zove „PMI Yugoslavian Chapter“ i uglavnom ga vode ljudi koji rade u privatnom biznisu.
• IPMA ogranak u Srbiji se zove“YUPMA – Udruženje za upravljanje projektima Srbije“ i uglavnom ga vode profesori sa FON-a.

Obe asocijacije imaju svoje sisteme sertifikacije project managera.

• PMI ima pet vrsta sertifikata za project managere. Najpoznatiji od svih je PMP – „Project Management Professional“. On i postoji mnogo duže od ostalih PMI sertifikata. Sledeći je CAPM, što je neka vrsta „pripravnika za PMP“. Preostala tri su PgMP, što je „Program Management Professional“, PMI-SP, „specijalista za upravljanje vremenom“ i PMI-RMP, „specijalista za upravljanje rizikom“.
• IPMA ima četiri nivoa sertifikacije. Oni su su obeleženi sa A (Certified Project Director), B (Certified Senior Project Director), C (Certified Project Manager) i D (Certified Project Managment Associate).

Koja je od ove dve asocijacije bolja?

Odgovor je: „Zavisi šta vam treba.“

Ako upravljate ili želite da upravljate stvarnim projektima, sa stvarnim parama i za stvarne pare, onda će vam PMI verovatno biti interesantniji.

Ako želite da projekte postmatrate sa akademskog nivoa, da se bavite naukom o upravljanju projektima, da objavljujte članke u časopisima sa „impact factor„-om i da idete na međunarodne naučne konferencije, onda je IPMA pravi izbor.

Ja sam poslovan čovek, koji živi od upravljanja projektima. Zato je za mene PMI bio logičan izbor.

Ponekad mi iznerviraju članci u njihovom časopisima, gde preplanuli direktori i project manageri, sa „osmehom od 32 bela zuba“ pričaju kako su radili na „fantastično uspešnom projektu“ koji se odvijao pod „neverovatno teškim uslovima“. Ali, veoma mi prija njihov generalni „Yes, we can!“ stav, njihova praktičnost i njihova pragmatičnost.

Naravno, između njihovih pet sertifikata, izabrao sam PMP. Najpoznatiji, najstariji, najopštiji i sa dobrom ponudom knjiga i softvera za spremanje ispita.

Ovakvo pisanje mi pomaže da se „nekom ispričam“ šta sam danas video i naučio, tako da mi se čini da ćete tokom narednih nedelja imati još prilike da čitate moja razmišljanja na temu pripreme i polaganja PMP-ja

O čemu ćemo pisati?

Šta kada programer posle godina kodiranja dobije zadatak da vodi tim u realizaciji projekta?

Gde naći znanje vezano za menadžerske veštine prilagođene IT-jevcima? I šta ako ova osoba nije programer, čak nije ni iz IT struke?

Kako upravljati projektom i omogućiti da on bude završen na vreme i uz dogovoren budžet? Kako voditi tim koji čine specifični mladi ljudi koji su navikli da rade sami? Koji softver nam može pomoći u tome? Kako da se sertifikujem za to zanimanje?

Na ova pitanja pokušaćemo da odgovorimo u postovima na ovom blogu i nadamo se da ćemo vam pružiti korisne informacije koje ćete iskoristiti u svakodnevnom radu.

Kome je blog namenjen?

Blog je namenjen pre svega project managerima u IT struci, ili kako god se oni zvali – IT menadžerima, šefovima, rukovodiocima različitih IT sektora (dakle svima koji vode tim ljudi sa kojim  treba da realizuju IT projekat).  Verujemo da tekstovi na ovom blogu mogu koristiti i svima koji na bilo koji način učestvuju u nekom IT (ili  drugom) projektu.

Kako ćemo pisati?

Trudićemo se da ne izbacujemo suvoparne i dosadne tekstove, već da iskustva iz prakse prenosimo na jasan i donekle neformalan način. Pratimo svetska dešavanja i aktuelnosti u ovoj oblasti, pa ćemo se truditi da sve zanimljive informacije podelimo sa vama.

Ko će pisati?

Na ovom blogu pisaće zaposleni i prijatelji konsultantske kuće YU Build.

Tu je pre svega Zoran Đorđević, osnivač i direktor  firme YU Build. Programirao od 1978. Doktorirao na Građevinskom fakultetu u Beogradu sa temom računarskih komunikacija na građevinskim projektima. Petnaestak godina bio profesor na Građevinskom fakultetu na predmetu Upravljanje projektima. Od 2001. vodi firmu YU Build sa kojom je realizovao veliki broj građevinskih i IT projekata i održao mnogo obuka koje pokrivaju ovu i slične teme. Član PMI-ja

Rade Kuzmanović, trener u YU Build-u. Radio kao IT konsultant i Project menadžer u firmi YU Build. Za potrebe YU Build-a pripremio i vodio trening Upravljanje IT projektima prema PMI standardnima, u saradnji sa USAID-ovim projektom za razvoj konkurentnosti.

Jelena Rakić, marketing menadžer i trener u konsultantskoj kući YU Build. Diplomirala i magistrirala na  Fakultetu organizacionih nauka u Beogradu. Realizovala veliki broj projekata koji su vezani za Internet marketing.  Drži treninge za YU Build koji su pre svega vezani za menadžment, trenerske veštine i upravljanje IT projektima. Član ekipe sajta ITDogadjaji.com.

Vladimir Trkulja, IT konsultant u YU Build-u. Apsolvent na ETF-u.  U firmi od njenog osnivanja, radio na svim projektima koji su vezani za primenu informacionih tehnologija. Poseduje više Microsoft sertifikata vezanih za Enterprise project management. Nekoliko poslednjih godina vodi  IT sektor firme i radi konsalting za spoljašnje IT projekte. Jedan od osnivača sajta ITDogadjaji.com.

Na blogu će pisati i ostali zaposleni u YU Build-u, spoljni saradnici i prijatelji firme.

Šta hoćemo da postignemo?

Želja nam je da kroz ovaj blog sumiramo svoja znanja, naučimo nešto novo, promovišemo upravljanje projektima u IT branši i na srpskom jeziku ponudimo znanja koja mogu biti korisna u svakodnevnom radu.