” 2012 januar | Upravljanje građevinskim projektima
YU Build portal gradjevinarstva i arhitekture

* Pregledate članke objavljene tokom januar, 2012

Novinarka među građevincima- Škola za bageriste, 2.dan

24. januar 2012. | Napišite komentar »

Prethodna priča nikoga nije ostavila ravnodušnim. Bilo je različitih komentara. Vreme je da kažem da ne želim da izigravam veliku novinarku, ni blogerku, jer od toga novca nema novca, već da želim da vas zabavim, a da vam ujedno pružim možda nešto korisno, drugačije svakako. Nisam bitna ja, nego svet o kojem pišem.

Blog, ne smatram novinskim tekstom, jer to i nije. Danas može da ga piše svako i ne može se verovati u istinitost svakog bloga. Ima izvrsnih, jako kretaivnih  blogera i oni se izdvajaju. Pređimo ipak na glavnu temu…

Iako građevinare mnogi smatraju „grubljom vrstom“, danas sam se uverila da to nije istina.  A tu teoriju su pobili radnici  jednog od najvećih građevinskih preduzeće u Srbiji.

Ranije sam mislila da će me dočekati na „nož“ , kao što je to bio slučaj kada sam počinjala da vozim automobil. Da žene ne znaju da voze čula sam sto puta. Međutim, danas sam dobila otpunu  podršku. To su ljudi bez izražene sujete. Nisu me doživeli kao konkurenciju, već kao „drugara“ i kao priliku da oni nekoga nauče nečemu. Mi žene,  na to bi odreagovale mnogo „zlobnije“.

Prilazim prostoriji punoj , nadam se, mojih budućih kolega…Čuje se graja . Ulazim. Sve postaje tiho.

- Dobro jutro!, rekoh.
- Dobro jutro, izvolite!, odgovoriše.

U tom momentu se pojavi koordinator školei objasni im otkuda ja tu.

Veselju nikad kraja!

Kafa, doručak, šale…divota…. Istina, jeli  smo malo jača hrana od one na kakvu sam navikla, ali to je sasvim razumljivo.

Naišla sam na ljjude sličnih interesovanja, opuštene, bez kompleksa i umišljene veličine, a spremne da ono što znaju prenesu drugima, u ovom slučaju meni. Upoznala sam čak i neke zemljake . Među svima njima sam slučajno  pronašla  i zvanično najboljeg prošlogodišnjeg raukovaoca  bagerom u Evropi!

Postavljali  su mi različita pitanja, a najčešće je bilo ono da li ću se ja time ikada  u životu baviti i sl.

Objasnili su mi da ću ja imati priliku da prođem obuku na manjim modelima građevinskih mašina, jer sam „nežniji pol“, ali da mi zbog toga neće gledati kroz prste.

Moje drugare iz škole za bageriste (njih četvoricu sjajnih momaka), koji su nekada radili u Vojsci Srbije, a koji danas žele da se prekvalifikuju, odveli su na malo zahtevniji teren.

Počeli smo od priče o preduzeću, dobila sam objašnjenje o sivm mašinama kojima ću pokušati da upravljam.

Objasnili su mi da, u odeći u kakvoj sam danas bila,  ne bi trebalo da dolazim, već da imam posebu radnu opremu. Na to ću se verovatno najteže navići.

Zaista je zadovoljstvo učiti nove stvari, raditi nešto nesvakidašnje, družiti se sa pozitivnim ljudima.

Vraćala sam se sa časa  nogu pred nogu, širokog osmeha, srećna, bolje rečeno, oduševljena. Napravila sam ovaj korak, a još uvek ne verujem. Pa dobro, sve u životu sam tako radila i nije se tako loše pokazalo. Adrenalin je moj pokretač, a verujem i većini ljudi koji rade ovaj,  nimalo doasadan posao.

Pakujem cipele, kombinezon, kacigu i uzbuđena sam kao pred odlazak na ekskurziju u osnovnoj školi. Verovatno neću moći da zaspim.

Do sutra i prve probne vožnje !

Novinarka među građevincima- Škola za bageriste (1.dan)

23. januar 2012. | 3 komentara »

Pitate se šta me je navelo da pišemo ovaj blog? Više stvari . Prvo, godinama sam se bavila novinarstvom i voditeljskim poslom, ma znate kako to u Srbiji ide, svaštara, pratiš sve žive oblasti sa događaja u Zdravstvenom centru, ideš na utakmicu(moliš kolege koje su bolji poznavaoci sporta da ti kažu imena aktera…), onda malinari počnu da štrajkuju, pa aj malo skokni da vidiš šta imaju da kažu, a onda negde na kraju dana te bace na književno veče(taj deo sam ipak najviše volela iako bih bila najumornija)…. Da, zaboravih, stigao je gost u redakciju koga možda nikada više nećemo uspeti da uhvatimo, i glava mi tutnji od reči : „Hajde, uradi razgovor, možeš ti to, par minuta, šta je to za tebe…“ Heeeeej ljudi prvi put sam te davne godine čula za laparoskopiju i treba da uđem tek tako i sa osmehom na licu postavljam pitanja o temi u kojoj sam neobaveštena…Sve su to iskustva koja nosim iz lokalnih medija .

To su ona neponovljiva iskustva kojih kada se setiš, misli počnu bezglavo da jure, nekako se unervoziš, ali ipak voliš da se setiš tih dana…ako ništa bili smo mlađi i zahvaljujući tim redakcijama danas imam dosta divnih prijatelja, pomalo luckastih kao ja .

A onda me jednog dana, posle višegodišnjeg bežanja od novinarstva (jer sam bila mišljenja da se od njega ne može udobno živeti) i ne tako lošeg uspeha u svetu marketinga, ponovo začara stara ljubav i nađoh se u svetu ni manje ni više, preciznih građevinaca, ja umetik u duši. I sada moram da izgovorim onu čuvenu :„Da mi je neko nekada rekao da ću se ja naći tu, rekla bih mu svašta…“

Sve je počelo porodičnim vezama…Došla sam na mesto urednika Građevinskog portala „ YU Build“ i udahnula mu neke ideje. To je portal koji je skoro deceniju funkcionisao kao deo istoimene konsultantske kuće za upravljanje projektima u građevinarstvu i bila je to dobra priča koju su osmislili i održavali mladi, veoma kreativni ljudi. Danas je zahvaljujući velikoj podršci mojih najbližih, podršci kolega u svakom smislu, (i nadam se barem malo mojim zlatnim rukicama) portal postao mala medijska kuća, sa tendencijom da postane glavni građevinski portal u zemlji.

Ovo je bila moja prilika da napokon imam jednu jedinu, istina ne tako jednostavnu oblast kojom ću se iz novinarskog ugla istinski baviti i gde ću napokon biti kao riba u vodi.

Postojalo je još pitanje, kako naučiti sve građevinske termine, zakone i propise, ma svega je tu bilo, nisam verovala koliko je zanimljivo. I tako, učim ja iz dana u dan sa svim našim čitaocima, davim koelge građevince neobrojenim pitanjima…Danas sam parvi mali „građevinac“ ili da ne bude problema sa rodnom ravnopravnošću, građevinarka. Međutim, tek sada ne mogu da se zaustavim. S’ obzirom da sam okružena ljudima koji se bave konsultovanjem, upravljanjem dokumentacijom, investicoijama, vreme je da se malo više družim sa onim neophodnim delom građevinskog sveta, rukovacima građevinskim mašinama, majstorima zidarima, tesarima, armiračima, betonircima…svim onim ljudima čija imena možda ne pišu na bitnim mestima, ali bez čijeg znanja, iskustva, posvećenosti poslu ne bi postojao ni autoput, ni most, ni zgrada, stadion…

Da bi jedan novinar zaista sa puno razumevanja pisao o nekoj oblasti,  nisu bitne samo cifre, hvatanje političkih grešaka, bitno je dublje razumevanje cele priče, ali još više rad iz srca i različitost.

Zato sam (a i zbog potpuno istih naslova u većini medijima koje pratim svakodnevno i koji su već mnogo dosadni) odlučila sam da se potrudim i svojim čitaocima ponudim više. Biću iskrena, trenutno pronalazim način da omekšam gospodu inženjere koji nisu baš raspoloženi za novinare, nerado odgovaraju na pitanja, odugovlače…oni ljudi vole da grade, razumem, ali danas je saradnja sa medijima neophodna. Inženjeri su jako pametni i bistri ljudi, tako da sam sigurna će će veoma brzo uvideti bitnost i snagu medija.

Zbog prethodno izrečenog, pre petnaestak dana pozvala par škola koje se bave obukom za rukovaoce građevinskim mašinama (prostijim, kao što su buldožer, bager, utovarivač) i na neverovatno iznenađenje devojke sa druge strane žice, upisala sam tromesečni kurs(Academia Educativa) o čemu ću vas redovno obaveštavati. Možda me građevinci budu smatrali više svojom, ženom građevinarkom, a ne ženom novinarkom, ko zna…:-)

Kako reče jedan moj prijatelj, bagerista , čuvši za ovo : “ Eeeeeeeee, dođe dan da i nas neko primeti, hvala ti! “

Ima li veće satisfakcije?