Novinarka među građevincima- Škola za bageriste, 2.dan
Prethodna priča nikoga nije ostavila ravnodušnim. Bilo je različitih komentara. Vreme je da kažem da ne želim da izigravam veliku novinarku, ni blogerku, jer od toga novca nema novca, već da želim da vas zabavim, a da vam ujedno pružim možda nešto korisno, drugačije svakako. Nisam bitna ja, nego svet o kojem pišem.
Blog, ne smatram novinskim tekstom, jer to i nije. Danas može da ga piše svako i ne može se verovati u istinitost svakog bloga. Ima izvrsnih, jako kretaivnih blogera i oni se izdvajaju. Pređimo ipak na glavnu temu…
Iako građevinare mnogi smatraju „grubljom vrstom“, danas sam se uverila da to nije istina. A tu teoriju su pobili radnici jednog od najvećih građevinskih preduzeće u Srbiji.
Ranije sam mislila da će me dočekati na „nož“ , kao što je to bio slučaj kada sam počinjala da vozim automobil. Da žene ne znaju da voze čula sam sto puta. Međutim, danas sam dobila otpunu podršku. To su ljudi bez izražene sujete. Nisu me doživeli kao konkurenciju, već kao „drugara“ i kao priliku da oni nekoga nauče nečemu. Mi žene, na to bi odreagovale mnogo „zlobnije“.
Prilazim prostoriji punoj , nadam se, mojih budućih kolega…Čuje se graja . Ulazim. Sve postaje tiho.
- Dobro jutro!, rekoh.
- Dobro jutro, izvolite!, odgovoriše.
U tom momentu se pojavi koordinator školei objasni im otkuda ja tu.
Veselju nikad kraja!
Kafa, doručak, šale…divota…. Istina, jeli smo malo jača hrana od one na kakvu sam navikla, ali to je sasvim razumljivo.
Naišla sam na ljjude sličnih interesovanja, opuštene, bez kompleksa i umišljene veličine, a spremne da ono što znaju prenesu drugima, u ovom slučaju meni. Upoznala sam čak i neke zemljake . Među svima njima sam slučajno pronašla i zvanično najboljeg prošlogodišnjeg raukovaoca bagerom u Evropi!
Postavljali su mi različita pitanja, a najčešće je bilo ono da li ću se ja time ikada u životu baviti i sl.
Objasnili su mi da ću ja imati priliku da prođem obuku na manjim modelima građevinskih mašina, jer sam „nežniji pol“, ali da mi zbog toga neće gledati kroz prste.
Moje drugare iz škole za bageriste (njih četvoricu sjajnih momaka), koji su nekada radili u Vojsci Srbije, a koji danas žele da se prekvalifikuju, odveli su na malo zahtevniji teren.
Počeli smo od priče o preduzeću, dobila sam objašnjenje o sivm mašinama kojima ću pokušati da upravljam.
Objasnili su mi da, u odeći u kakvoj sam danas bila, ne bi trebalo da dolazim, već da imam posebu radnu opremu. Na to ću se verovatno najteže navići.
Zaista je zadovoljstvo učiti nove stvari, raditi nešto nesvakidašnje, družiti se sa pozitivnim ljudima.
Vraćala sam se sa časa nogu pred nogu, širokog osmeha, srećna, bolje rečeno, oduševljena. Napravila sam ovaj korak, a još uvek ne verujem. Pa dobro, sve u životu sam tako radila i nije se tako loše pokazalo. Adrenalin je moj pokretač, a verujem i većini ljudi koji rade ovaj, nimalo doasadan posao.
Pakujem cipele, kombinezon, kacigu i uzbuđena sam kao pred odlazak na ekskurziju u osnovnoj školi. Verovatno neću moći da zaspim.
Do sutra i prve probne vožnje !
Preuzmite Upravljanje IT projektima RSS feed
Twitter